Светозар Марковић је био утицајни српски социјалистички мислилац, политичар и публициста, оснивач радикалног социјалистичког покрета, највећег јавног покрета у Србији XIX века. Издавао је „Раденик“, први социјалистички лист на Балкану.
Рођен је у селу Рготини код Зајечара 21. септембра 1846. године у службеничкој породици. Марковић је био жестоки критичар великосрпске политике и пионир идеје Балканске федерације. Одбацио је „историско право“, односно обнову Душановог царства, као основу решења српског питања. Говорио је да би покушај обнављања ове средњовeковне државе, која и није била само српска и на чијем простору су се одиграли иреверзибилни историски процеси, учинили Србију на спољном плану освајачком, а унутра војно-полицијском државом. Марковић је утемељио федерализам као константу српске љевице, као алтернативу великодржавној идеологији заснованој на „историјском праву“. Он је такође одбацио клерикалну традицију као основу за јединство српског народа, повлачи линију раздвајања са десним популизмом.
Српске обмане и затвор
Гимназију је учио у Крагујевцу и Београду, године 1863. У Београду је започео студије технике, које је касније наставио у Петрограду као стипендиста српске владе. У Петрограду је био укључен у рад руских револуционарних кружока. Касније је прешао да студира у Цирих, у Швајцарској, где је почео да проучава научни социјализам. Као веома млад почео је да се бави публицистиком. Због чланка „Српске обмане“, објављеног у новосадској „Застави“ изгубио је стипендију, пошто је у овом напису напао цијели државни систем у Србији, а посебно бирократију. Оставши без средстава, вратио се у Србију, а 1. јуна 1871. године покренуо је „Раденик“, први социјалистички лист у Србији и на Балкану. „Раденик“ излази две године, а потом је 1873. у Крагујевцу издавао лист „Јавност“. Због напада на власт, године 1874. осуђен је на девет месеци затвора, из којег је изашао тешко нарушеног здравља. Убрзо га је, у 29. години покосила туберкулоза. Преминуо је 1875. године у Трсту.
Критика великосрпске политике
Светозар Марковић је у својим делима први пут, и то критички, употребио израз велика Србија. Великосрпску политику кнеза Михајла сматрао је ништавном, јер су против ње биле неодољиве препоне. Прва и најјача препона је била независна Црна Гора, која је имала исте претензије на Херцеговину, Босну и Стару Србију као и Србија, и која је јасно тежила да оснује сасвим независну српску државу. Друга снажна препона је била босанска властела са њеним давнашњим правима. Марковић је веровао да је немогуће добити Босну мирним путем уколико се властели не ујамче њена старинска права, што би значило оставити босанску рају у ропству. Добити Босну ратом, значи уништити домаћу аристократију, а кад би се народ ослободила од ропства, „да ли би се он слагало да дође под српске пандуре, капетане и остале господаре?“ Марковић је сматрао да опасност подухвата велике Србије лежи у чињеници да српски народ живи измиешан са другим народима, без јасно одређених географских и етнографских граница, тако да би морао „узети улогу освајача“ према суседима.
Он је сматрао да свака нација треба у свом политичком и друштвеном животу да буде самостална, да не буде потчињена ниједној другој нацији. Посебно је сматрао штетним уједињење српских земаља позивањем на Душаново царство, јер су Срби његовог времена живели у четири државе (Аустрија, Турска, Србија и Црна Гора) чија се историјска права „тешко могу ускладити“. Уместо тога, Марковић предлаже стварање Балканске федерације , односно савеза српског народа са другим балканским и јужнословенским народима. Марковић наглашава да би нова српска држава, настала освајањем, по нужди постала војнополицијска и снагу би трошила у одбрани од спољних непријатеља. Марковић оцењује да идеја велике Србије иде у прилог политици која тежи да у земљи утврди неограничену моћ династије Обреновић. Он је ову „велику мисао“ сматрао изговором за занемаривање далеко важнијих унутрашњих питања Кнежевине Србије, упозоравајући да се револуционарна идеја о јединству српског народа претворила у идеју штетну по народне интересе.
Народ изнад партије
Из веома обимног теоријског рада о концепту партије истичемо неке принципе, који су општеважећи за све партије, а не само социјалистичке:
– У свакој земљи влада једна партија.
– Ако је та партија дошла на владу вољом народном то само значи да народ има вере да ће га партија одвести к циљу.
– Та вера траје само дотле док се народ чињеницама не увери у противности. Иначе не би постојале ни буне ни револуције.
Овим посљедњим принципом Светозар Марковић се сврстава у ретке теоретичаре социјализма који су истицали могућност буна и револуција народа и против социјалистичке партије. По њему, интерес народа је изнад интереса партије.
ОСНОВНА ШКОЛА ,,СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ" ВРАЊЕ 